ЖАЛ ЗА ОГЊИШТЕМ

ЖАЛ ЗА ОГЊИШТЕМ

 

Ноћ је, ја сам сама

Потпуно сама као залутала птица

Око мене свуда је тама,

Нема ми драгих лица.

 

Чује се уздах, затим други, трећи,

Кренуше сузе, безброј капи стоје,

Чује се уздах све већи и већи,

Навиру сећања на детињство моје.

 

Биле смо рођене сестра и ја,

Али без наследника срећа није потпуна,

Имати и сина наследника

То би била срећа превелика

 

Једног дана зачуше се узвици и пуцњи

Испред врата: “Добиле сте брата”

Сви су срећни и сви се веселе

Испуниле се породичне жеље.

 

То је била срећа велика

Кад дочекаш сина наследника

Он је њима посебан и драг

Имаће ко да чува имање и кућни праг.

 

Живели смо скромно,радосно и срећно

И мислили да ће тако бити вечно,

Одрасли и постали своји људи

То никога не треба да чуди.

 

Док су стари живи били

Наследство су сину оставили,

А кад одоше на вечни починак

Мој брат постаде моћан и јак!

 

Решиће се свег имања и дома,

Да би се ћерки купила диплома,

Једног дана на капији,крај асфалтног пута

Наспрам моста и потока, стоји табла подигнута.

 

Да сви виде и сазнају,

Плац 50 ари и кућа на продају,

Продата је кућа наспрам моста

А за мене туге никад доста.

 

То сазнање, продата је куча

За мене је срцепарајућа,

Са њом одоше све успомене, из детињства мога

Тешко ми је да се сећам тога.

 

У њој сада живе неки незнанци,

А ми на свом огњишту потпуни смо странци,

Још много ће воде потоком протећи,

А потомци наши знати неће

Где су живели њихови преци.

 

Моја бол,туга,патња,очај и гнев

За кућним прагом никада проћи неће,

А ја теби брате, неизмерно и од срца

Желим пуно, пуно среће.

 

12.12.2019. год.

Љубинка Гавриловић Илић

 

Љубинка Илић Гавриловић, рођена 02.10.1949. године у селу Студенац, општина Житорађа, у земљорадничкој породици од оца Сотира и мајке Радмиле.

Основну школу завршава у Житорађи, средњу у Прокупљу, вишу комерцијалну у Нишу. Свој радни век почиње и завршава у Прокупљу у трговинском предузећу Тргопромет у комерцијали, све до одласка у пензију, након чега се посвећује ћерки и њеној породици.

Поезијом се бави још у средњој школи, али никада није објављивала своје радове. Љубав ка писаној речи наставља када јој унука полази у школу. По наговору своје унуке и унука и пријатеља Бранимира Ђорђевића и Миће Вулића, одлучује да нешто од тога и изда у јавност. Инспирацију за писање налази у окружењу, бива одушевљена Бранимировим радовима те му посвећује једну песму. На овај корак се одлучује како би својим потомцима, којима посвећује своју писану реч, оставила нешто по чему би је памтили.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име