ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ЗА НАРОД ОДУВЕК СВЕТАЦ: Умро је пре 11 година, а људи му се и данас исповедају на гробу

Патријархов гроб је гроб светитеља, место велике моћи и Божје благодати.

Највољенији српски духовник патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009. године, а следећа четири дана бескрајна река људи се даноноћно клањала његовом одру у београдској Саборној цркви.

Дан када је патријарх сахрањен био је један од најтиших који је Београд упамтио, иако је у погребној поворци било више од 600.000 људи. То је био само мали део од милиона Срба који су искрено жалили човека који је био савест и утеха свом народу на крају страшног 20. века. По свом завештању, сахрањен је у порти Манастира Раковица.

Тиме се прича о патријарху Павлу није завршила, већ се наставила, само на други начин. Велики духовник је остао да бди над својим народом и да га подсећа: “Чувајмо се нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”.

Ко не верује да је патријарх Павле за верни народ жив, нека дође у београдски манастир Раковица и посматра његов гроб. По правилу, прва ствар коју људи ураде када уђу у порту, јесте да се јаве свом патријарху, а тек онда улазе у цркву.

Највећи број њих целива крст и стане мирно, погнуте главе, одајући почаст.

Невољници раздирани неком муком клече испред гроба, исповедају се патријарху и шапућу му молитве. Има и оних који одлазећи из манастира махну према Павловом крсту као да поздрављају драгог пријатеља

То раде тако искрено и простодушно да се човеку учини да на трен види сићушног седобрадог старца како им одмахује.

Од када је патријарх почива у Раковици, древна светиња је добила нови сјај и живот. Тешко је у њој препознати стари скромни манастир, црква и конаци су обновљени, травњаци и цветне леје су беспрекорни, а многобројни верници на послушању помажу монахињама. У средишту тог узаврелог живота је бели крст у чијем подножју сјаје патријархове речи – “Будимо људи”.

Манастир Раковица у Београду

– Много света долази свакодневно због патријарха Павла. Болесни, несрећни, неутешни, моле се на његовом гробу. И промене се после молитве, не можете их препознати.

Место где се чуда дешавају
Патријархов гроб је гроб светитеља, место велике моћи и Божје благодати. Чуда се ту дешавају – с дубоком вером је испричала Љубица, која проводи много времена у манастиру испуњавајући послушања, само да би била што дуже у близини патријарха Павла.

Патријархов крст целивају и млади људи, деца деведесетих… Они као једину светлу личност тих мрачних времена памте скромног верског поглавара Срба кога су сретали како жустро пешачи, или се вози градским превозом.

– Рођен сам 1995. и сећам га се из тролејбуса, када ми га је отац показао и рекао: “Сине, то је чика Паја, наш народни патријарх” – рекао је Иван, високи, спортски одевен младић, с минђушом у уху. – Сада знам да је био истински хришћанин, праведник, скроман, храбар…

Гроб патријарха Павла у Манастиру Раковица

Познаник са улице и из градског превоза
– Патријарх је једини који је деведесетих уливао наду да вреди бити човек, када то није било баш на цени. Његово “Будимо људи”, било је јаче од свих политичких говора – надовезао се Димитрије, који је са супругом Милицом и синчићем Василијем дошао да поздрави свог патријарха.

– Био је човек. И светац. Баш зато што је био велики и исправан човек – тихо је рекла Милица и целивала мермерни крст.

Камен није био хладан. Безбројне руке и усне које га додирују чине га топлим, као да је жив.

извор: Srbija Danas/Novosti

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име